Драме Татјане Павловић Вилимоновић обједињују низ неуралгичних тачака савременог друштва. Снага драмског текста, а последично и позоришта, јесте, или би у најмању руку требало да буде, управо у томе да говори гласно и непоколебљиво о свему што човечанство „кочи“ у напретку. Колико је често та блокада резултат нашег деловања или друштвено деструктивног система? Јесмо ли свесни где срљамо? Фабуларном комплексношћу, драматуршком вештином и урођеним смислом за меру, Татјана Павловић Вилимоновић једнако добро скреће пажњу на феномене данашњице, као и на болну историју ових простора.
Комадима Пуцање и Чистилиште, у фокус ставља удаљавање човека од самог себе и породице, која треба да представља темељ друштва. У сулудој тежњи за новцем и моћи, савремени човек, окупиран технолошким и телевизијским феноменима данашњице, испразношћу ствара сасвим нове догме, осиромашује људски дух, потхрањује егоизам. Усамљен лута, тражећи извор среће и задовољства у високој позицији, виртуелним односима, најпростијој забави. Зналачки и артикулисано, показујући осећај за „меру“, Татјана не осуђује тог и таквог човека. Она га дубоко сажаљева, дајући му шансу да се освести и врати извору људскости и истинског душевног мира.
Косовским божурима, дубински се отвара осетљива тема српско-албанског сукоба на Косову, али из перспективе Човека. Вештим вођењем дијалога, објективношћу и необично снажним емотивним сценама, аутор драме успешно повезује три генерације, два рата, прошлост и садашњост. А садашњост очигледно не даје одговор да ли је могуће да свим овим темама коначно дође крај. Како каже и Новак Илић, главни лик драме, на крају не знаш ни где је почетак, ни када ће доћи крај.

Миладин Шеварлић,
председник Удружења драмских писаца Србије

писмо: ћирилица
страна:131
формат: 23 цм
Повез: брош