Citajuci preselila sam u sebe dah vremena u kome su zivele junakinje...Dirnuta sam kakvom je neznoscu Tara Teodora docarala zene o kojima smo samo citali, a posle ovoga ovako utisnute upecatljivom potrebom da budu voljene zive u meni provucene kroz magle vremena kao kapi jutarnje rose... Jedno vreme u kome je zena bila samo poslusna...ali eto sada znamo da svaka zena sanja i bori se za onu ljubav koja ce je voditi kroz zivot..I sto me fascinirilo nije to samo ljubav prema muskarcu...nego sveukupna ljubav prema zivotu, i svemu sto taj zivot cini i okruzuje ga,,,domovina, deca, neznost, nada, sloboda i ljubav koja je ustvari najbitnija ona koja njih ispunjava...sto znaci da su i te zene tih vremena tragale i trazile sebe u tom traganju...Predivna knjiga koja je mene uvela u neka nova razmisljanja kako se covek mora boriti ponekad i protiv samoga sebe da bi bio ono sto cini ljubav,,,Hvala Tari Teodori, ja knjigu imam vec dve godine i stalno joj se vracam!!!