Један од најбољих романа српске књижевности уопште Проклета авлија – Иве Андрића, сматра се аутентичним ремек-делом. Писање овог романа Андрић је започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године. Приповедање у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче.

Проклета авлија окренута је историји, али на друкчији начин од вишеградске, травничке и сарајевске хронике. Роман је исприповедан смиреним, непристрасним тоном, којим се одмерено и сугестивно тежи објективизацији, како је то код Андрића већ обичај и правило.

До централне, историјске приче из КСИ века о трагичној судбини Џем-султана, Андрић нас доводи посредно. О Џем-султану приповеда млади полу-Турчин Ћамил, који у њему види свог судбинског сродника и претечу. О Ћамилу приповеда престрављени Јеврејин Хаим, а сви они су само успомена фра Петра на дане проведене у стамболском затвору, „проклетој авлији“. А ту успомену, опет, грли лук сећања безименог младића (писца?), који, гледајући у зимски дан на фра-Петров гроб, враћа у себи цео ток приче.

Сви протагонисти Проклете авлије, ма колико различити, чувају у себи искуство сужња, па и свет, макар и несвесно, осећају као ограничен, тескобан простор. Као да је само постојање тамновање. (Наслов романа симболички је кључ читања.) Ускомешаност затвора у који се слива зли талог империје која је прешла свој врхунац, али где, игром случаја, залутају и људи који су само друкчији од осталих, постаје нека врста замене за свет он траје у времену и не обазире се на појединачне људске судбине које га творе. „Сви су споредни и неважни“ записује Андрић. „Авлија живи сама за себе, са стотину промена, и увек иста.“

Издавач: Дерета
Формат: 14кс21
ИСБН: 86-7346-304-1
Повез: тврди
Писмо: латиница
Бр. страна: 130
Год. издања: 2004