Сви романи у једној књизи.

Травничка хроника, На Дрини ћуприја, Госпођица, Проклета авлија

„Ја сам на путовања трошио не само новац и време него и снагу живаца и маште, јер у путовања треба урачунати и дуге, углавном излишне припреме у машти и у стварности... А колико сам се у тим путовањима трошио, види се најбоље по томе што сам за време два велика рата (1914–1918. и 1941–1944), када сам био присиљен да седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова.“ Иво Андрић

У младу југословенску књижевност после Првог светског рата Иво Андрић је ушао као запажена песничка појава збиркама Еx Понто и Немири, које је углавном написао током година тамновања у шибенском и мариборском затвору 1914–1915, потом у време конфинације у Зеници и Овчареву до 1917. и најзад током лечења у загребачкој Болници милосрдних сестара до краја рата и уједињења јужнословенских народа.

Пошто је у периоду између два рата, углавном путујући и сељакајући се по Европи као дипломата Краљевине Југославије, објављивао само приповетке, током Другог светског рата, у тишини своје изнајмљене самачке собе у Призренској улици у Београду, написао је своја три од укупно четири романа, Травничку хронику (завршен априла 1942), На Дрини ћуприју (завршен децембра 1943) и Госпођицу (децембра 1943 – октобра 1944). Роман-новелу Проклета авлија објавио је 1954. године.

За свој целокупни опус Андрић је 1961. године добио Нобелову награду за књижевност, „за епску снагу“, како стоји у образложењу о додели награде, „којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље.“

Осим што су сложене и дубоке књижевне студије различитих догађаја и јунака са балканске историјске позорнице од средњег века до другог светског рата, ова ремек-дела српске књижевности истовремено су и трајни литерарни споменик градовима Травнику, Вишеграду, Београду и Истанбулу, који су углавном били жаришне тачке Андрићевог живота и читавог његовог приповедног дела.

Формат: 17,5x24,5 цм
Број страна: 776
Писмо: Латиница
Повез: Тврд