Роман данас има најчудније облике. Миро Вуксановић је одлучио да свој роман обликује од 878 прича о речима, прича које нису само опис значења неке речи, већ су, истовремено, и покушај да се у свакој речи пронађе један фрагмент за велику фреску живота. А сама околност да Вуксановић користи речи које су се повукле из јавне употребе, које долазе из памћења онога ко је више од свега загледан у сам језик, показује да је пишчев циљ био само један - да у језику створи свет оне лепоте која је ишчезла из живота.

Из мноштва фрагмената - окупљених око необичних, живописних, ретких или увелико потиснутих речи - израстају контуре целовите фабуле о амбијенту који, у подједнакој мери, поседује и стварносне и митске димензије. Стилско-смисаона компактност романа Семољ гора заснива се на јединствености духовне, менталне, етнографске и језичке боје, такође на особеној наративној и садржинској поступности која је неусиљено усаглашена са азбучним редоследом заокружених кратких целина. Непредвидљиво разнолики облици појединих фрагмената - од реалистичких и фантазмагоричних прича у трећем и прича у првом лицу, преко речнички мотивисаних објашњења, до дијалошки саопштених и поетски интонираних призора - обезбеђују Вуксановићевој књизи семантичку динамику, драматуршку гипкост и значењско-симболичку сугестивност.

броширани повез, 430 страна, 21 цм, ћирилица
Издавач: Народна књига - Алфа
Београд 2000.