Меша Селимовић је на страницама ове књиге забележио све појединости које су обележиле његов живот, а које су остале урезане дубоко у њему као неизбрисиви трагови једног детињства, завичаја, ратних година, књижевног стваралаштва и великих пријатељстава. Иако о минулим годинама приповеда са одређене временске дистанце, он успева да их дочара тако живописно– као да сада искрсавају пред његовим и нашим очима. Када читалац дође до последње странице ове књиге схватиће да је уборби човека сапролазношћупобедник човек – све док живе његова сећања.

„Прва моја сјећања везана су за родну кућу, мада је то чудно, јер сам био сувише мали да бих могао нешто запамтити. Па ипак ми у сјећању нејасно стоји широк тријем и дрвено степениште што води на спрат, памтим бунар у дворишту и воћњак иза куће. Али нисам сигуран у своје сјећање, можда сам све измислио или у себи накнадно доградио пребацујући будуће виђене слике у раније вријеме. Али се потпуно сјећам великог пауновог пера што га носи мој брат из старе куће у нову, док ја, трогодишњак, носим мајчину посудицу за подвлачење сурме (црнило за обрве). Ако ми је и ово сјећање брат сугерирао својим причањем, онда је чудно што је тако живо, пластично, богато детаљима, убједљиво по моме присуству. Или су та рана сјећања сложена, ванвременска, састављена од многих сјећања, својих и туђих, структурирана у вишеслојну творевину која дјелује увјерљиво богатством стварно доживљених детаља, мада не свих у једном тренутку.“

Формат: 145x205
бр. стр.: 256
повез: брош
Писмо: латиница