Роман о сукобу култура, о малој јеврејској заједници у босанској вароши Травнику, о провинцијској свести и Бонапартином конзулу - Жану Давилу, Парижанину танане природе, песнуку по осећању света који, долазећи из просвећене Европе у мрачну босанску варошицу, схвата све оне посебности и крактеролошке тмине босне. Покушавајући да учврсти француски уплив у исламско царство и сам конзул постаје део вечите босанске меланхолије и демагошке политике исламске царевине.

Никада до тада Давил, савремени млади човек европског образовања, није видео људе као што су били Травничани, ни обичаје као што је аудијенција код турског везира, ни навике као што је пљување недобродошлог странца. Сусретом француског дипломате и турског великодостојника коме Давил чита класичну трагедију а код кога она изазива грохотан смех, Андрић је хтео да прикаже судар два света и две културе који се никада неће помирити, а јаз између њих неће бити превазиђен ни покушајима њихових најдоброћуднијих представника.

Пуковник фон Митерер је аустријски представник у везирском граду почетком 19. века. Скромни бивши погранични официр потпуно је збуњен Травником. Бачен у међупростор двеју цивилизација, не разумевајући до краја ниједну од њих, фон Митерер је, при том, фатално обележен браком са женом која се неизмерно разликује од њега. Фон Митерер није разумео ниједног од тројице турских везира који су се смењивали за време његове службе у Травнику ни источњачки свет ћутње и тајних радњи чији су они представници. Он такође није разумео ни нови грађански свет француске државе ни њеног представника Давила, са којим је често долазио у сукоб. Био му је стран свет фантазија његове лепе али и чудне жене.

Везиров Конак је треће средиште политичког живота и место најчешћих сусрета тројице дипломата. Очекивало би се да представници просвећене Европе чине заједничку препреку азијатском освајачу. Да није тако казује нам везиров коментар после једног Давиловог сукоба са фон Митерером: „Два пса, па се побила у мојој авлији.“ Ако Аустрија не ратује са Турском, она ратује са Француском; ако Турском царству у опадању слабе освајачке намере, јавиће се нови освајач, овога пута у Европи, Наполеонова империја.

Позната је теза да, ако би Париз изгорео до темеља било би га могуће реконструисати према романима Викотора Игоа. Ако би, једног дана, заборавили све аспекте и трауме историје балканских народа и простора било би их могуће реконструисати на основу дела Иве Андрића.

Издавач: Дерета
Формат: 14x21
ИСБН: 86-7346-335-1
Повез: тврди
Писмо: латиница
Бр. страна: 550
Год. издања: 2004