Вил Фримен има тридесет и шест година, не жели децу, а ако њега питате, уопште не разуме зашто их сви препоручују. Живи у модерном стану у Ислингтону, са својим ЦД-овима и много слободног времена, захваљујући ауторским правима за ужасну божићну песму коју је његов отац написао 1938. године. Међутим, Вил схвата предности самохраних мајки, поготово ако личе на Џули Кристи, па се из тих разлога придружује групи родитеља који подижу децу без партнера и измишља двогодишњег сина, чије одсуство захтева непрекидна компликована објашњења. На сцену ступа Маркус, коме су се растали родитељи и који почиње да се боји суза своје мајке за доручком. Маркусов напредак у новој лондонској школи успоравају погрешна гардероба, погрешна фризура и наследна љубав према музици Џони Мичел. У ствари, деца га малтретирају. Кад је случај већ потпомогао да се сусретне са Вилом, који зна како треба да се облаче деца и да Курт Кобејн не игра за Манчестер Јунајтед, зашто га онда не би искористио у своју корист?

251 стр. - мек повез - 135кс200 мм, издавач: Алнари