Капуљача преко моје главе, жица око врата, крпа у устима, јецај у грлу, глас у ноћи, смех у тмини, невидљиве руке које ме додирују, очи које ме посматрају, ужас, усамљеност, лудило, срамота. Сећам се да сам умрла и да сам била мртва. И сећам се откуцаја свог срца; сећам се да сам бројала удисаје и издисаје, жутог лептира на зеленом листу, сребрног дрвета на брежуљку, мирне реке, бистрог језера - ствари које нисам видела, али које никада нећу заборавити. Сећам се како изгледа бити жив. Еби Деверо се буди у мраку. Има капуљачу преко главе, руке и ноге су јој везане. Не зна где се налази и како је тамо доспела. Човек чији лик заправо никада није видела храни је и разговара са њом. Обећава јој да ће је за сада оставити у животу, али и да ће је као и све друге убити. Њена сећања чине и ужасно стресан посао и нестабилна емотивна веза. Да ли су њен стваран живот и глас из таме некако повезани? И како да опстане на месту где се страх претвара у лудило и где јој се сваки покушај да преживи чини неподношљивим? Али њен дух, снага и хладнокрвност не дозвољавају јој да посустане. Одбројава тренутке које проводи у самоћи маштајући, присећајући се свог живота, и док разговара са својим тамничарем, кује план како да преживи. Али највише од свега, сања о томе да се врати нормалном, безбрижном животу – земљи живих.

Издавач: Алнари, повез: броширан, страна: 280, формат: 14.5кс20.5цм