Ролан Гарос није стадион, то је храм. Новак Ђоковић није играч, он је свештеник. Лоптица, то је ђаво кога оба противника грубо шаљу један другоме с надом да се проклетница неће вратити на њихову страну. Новак је Близанац, као Пушкин, и обојица, у неку руку, пишу на исти начин: брзо и добро.

Појавио се на лицу земље у најгорем тренутку – али и у најбољем за једног спаситеља – у време 3. балканских ратова (1992–1999). Први пут у Европи, после више година, уз реч „српски” било је и похвалних придева. Спортски коментатори нису могли да говоре другачије. Чинило се да Новак, налик чудесном Бодлеровом облаку, лебди над историјским драмама које су пролазиле преко његове дивне земље. Одједном се у новине и телевизијске дневнике у Београду поново вратила лакоћа – она лакоћа коју испоручују велики снабдевачи, уметници и спортисти. Новак је у српску песму поново унео лаке и заводљиве рефрене који су били нестали.
Тенис је рат – зар лоптица не лети брзином метка – рат у којем нико не гине, и то је велики напредак у поређењу с нормалним ратовима, то јест с ненормалним ратовима. И овде има победа и пораза, али ни једни ни други нису крвави.

Југославија је била велика спортска нација, а Србија наставља да запоседа стадионе, вероватно је то оно што се зове Велика Србија. Њен пастир је Новак, са својом великом торбом у којој је његово оружје: рекети.

Број страна: 112
формат: А5
Писмо: латиница
Повез: Мек