„Време пред нама биће коначни судија, и ко је био ко записаће у својој енциклопедији.“

Од описа детињства и студентских дана, преко новинарских ангажмана у земљи и свету, уз осврте на књижевно стваралаштво, сведоци смо личне и националне драме која се одвијала током три протекле деценије на несрећу и штету српског народа. Антологијске странице аутобиографије Вука Драшковића сажимају буран период од деведесетих наовамо.

Ови записи се читају као дирљиво и горко сведочење против заборава, а заборав је убиство Истине.

„Веома је тешко рећи шта људи теже опраштају изузетном човеку: врлине или грешке“, написао је Шандор Мараи у свом Дневнику, у време или пре рођења аутора животописа који држите у рукама. Вук Драшковић живи истинитост ове Мараијеве опаске већ више од три деценије, аутобиографијом Ожиљци живота и сам тражи одговор, исповедајући свој живот, али и сопствене грешке и заблуде, а препуштајући читаоцу да сам препозна његове врлине.

„У српском народу, а посебно у Београду, све се лако и брзо заборавља“, рекао је Милош Црњански, а као поразну последицу, неопростив грех и морални злочин ову истину потом живимо и у њој се растачемо сви, свесни тога или не. Стога не би требало да заборавимо многе сцене и реченице из Ожиљака живота, као ону о Ивану Стамболићу: „Нас двојица заслужујемо неко проклетство. Зато што је он лансирао Милошевића, а ја Шешеља“.

„Довде памтим, а даље се стидим“, каже Вук Драшковић у једном од многих драматичних тренутака у Ожиљцима живота, после једне од најагресивнијих државних тортура у том периоду. Већина ту безочну тортуру не памти, или чак не верује у њу а камоли да је се стиди, али зато многи од политичких актера из тог доба владају или су владали барем деценију или више народом који такође не цени памћење, а реч стид више и не разуме!

– Љиљана Шоп

Формат: 13x20 цм
Број страна: 408
Писмо: Латиница
Повез: Мек