У првој есејистичкој збирци (Дан и ноћ, 1993) романсијер и приповедач Раде Кузмановић писао је о Прусту, Бекету, Гомбровичу, Борхесу, Филиповичу, а у Тежини тачке разматра приповедне стратегије Кафке, Музила, Калвина, Орвела. Вероватно је за трећу књигу остављен аутор какав је Џем Џојс. Кузмановић се изјашњава неоптерећен статусом аутора; он осветљава предности и недостатке одређених приповедних поступака. Стога се није устезао да, како је један критичар истакао осврћући се на Кузмановићеву претходну књигу есеја, први код нас озбиљно уздрма светост „Борхесове парадигме”. У Тежини тачке осветљава домашаје и подбачаје Роберта Музила у његовом главном делу, Човек без својстава. У претходној књизи говорио је и о двојици мало познатих, а по његовом суду значајних домаћих аутора: песнику Николи Вишњићу и приповедачу Павлу Стефановићу. Овога пута афирмативно говори о двојици познатих домаћих аутора: Радомиру Константиновићу и Давиду Албахарију. У тексту "Вишак као мањак" Кузмановић, поред истицања извесних вредности, претежно се осврће на оно што оцењује као крупне недостатке у делу Борислава Пекића.

144 стране, формат: А5, повез: брош, латиница