У јед­но­ме ро­ду сво­га са­зна­ња људ­ски ум има чуд­ну суд­би­ну: што га уз­не­ми­ру­ју пи­та­ња о ко­ја не мо­же да се оглу­ши, јер му их по­ста­вља са­ма при­ро­да ума, али ко­ја он ипак не мо­же да ре­ши, јер она пре­ма­ша­ју сва­ку моћ људ­ско­га ума.

Има­нуел Кант ро­ђен је 1724. го­ди­не и при­па­да за­чет­ни­ци­ма мо­дер­не фи­ло­зо­фи­је.

У фи­ло­зо­фи­ји са њи­ме по­чи­ње но­ви пе­риод – Не­мач­ка кла­сич­на фи­ло­зо­фи­ја (или Не­мач­ки кла­сич­ни иде­а­ли­зам). Кан­то­ва нај­по­зна­ти­ја де­ла су три кри­ти­ке: Кри­ти­ка чи­стога ума, Кри­ти­ка прак­тич­ног ума и Кри­ти­ка мо­ћи су­ђе­ња. Овим три­ма кри­ти­ка­ма при­па­да­ју и три основ­на, јед­но­став­на пи­та­ња фи­ло­зо­фи­је:

Шта мо­гу да знам?
Шта тре­ба да чи­ним?
Че­му мо­гу да се на­дам?

Кант увек на­гла­ша­ва да пра­ва на ми­шље­ње ни­су до­вољ­на, не­го да се она мо­ра­ју ис­ко­ри­сти­ти, ства­ра­ју­ћи но­ве те­о­ри­је и но­ве хи­по­те­зе ко­је ће ши­ри­ти на­ше хо­ри­зон­те.

По­ста­вља­ју­ћи уни­вер­зал­не нор­ме ко­је су при­хва­тљи­ве пра­ви­мо мо­гућ­ност да ис­ка­же­мо сво­је раз­ли­чи­то­сти.

Кри­ти­ка чи­стога ума об­ја­вље­на је 1781. го­ди­не и иза­з­ва­ла је ве­ли­ку па­жњу у фи­ло­зоф­ским кру­го­ви­ма, ње­на вред­ност оста­ла је нео­спор­на и до да­нас.

Ме­ђу­тим, ако јед­на те­о­ри­ја има у се­би жи­вот­не сна­ге, то ће ипак деј­ство и про­тив­деј­ство ко­ји јој у по­чет­ку гро­зе ве­ли­ком опа­сно­шћу по­слу­жи­ти с вре­ме­ном са­мо то­ме да се из­гла­ча­ју ње­не не­рав­ни­не, и да јој се у крат­ком вре­ме­ну при­ба­ви и по­треб­на еле­ган­ци­ја, ако се њо­ме бу­ду ба­ви­ли љу­ди не­при­стра­сни, љу­ди од уви­ђав­но­сти и истин­ске по­пу­лар­но­сти.

бр. стр.: 628
повез: тврд
Формат: 140x205 мм
Писмо: латиница