Византијском цару Јустинијану И (527-565) пошло је за руком да Римску империју васпостави у пу­ном сјају из некадашњих славних времена, што је био подухват који се граничио са правим подвигом. Поново је Царство, распростирући се на три континента, Европи, Ази­ји и Африци, гордо и славодобитно носило ореол светске држа­ве, и поново су велика освајања претворила Сре­до­зе­м­но море у римско језеро. Никада касније, током по­с­то­ја­ња које се продужило скоро читав један миленијум, Ви­зантија није успела да досегне толику моћ и постигне та­кав опсег.(...)

Непосредни сведок ових бурних времена, оче­ви­дац многих важних догађаја, био је Прокопије, највећи ви­зан­тијски историчар ВИ столећа. Ношен снагом ра­до­з­на­лог и проницљивог духа, пропутовао је велики део он­да­ш­њег познатог света, боравећи на готово свим важним ра­ти­штима где су ромејске трупе проносиле освајачку славу Ју­с­тинијана И. За Прокопијева дела се са пуно разлога сма­тра да су неупоредиво најбогатије и најпоузданије све­д­очанство о овоме добу.

Историја ратова (Де беллис), сва­ка­ко његов најзначајнији спис, не своди се само на су­во­пар­но ређање догађаја, већ је проткана обиљем по­да­та­ка који је претварају у енциклопедију најразноврснијих чиње­ница из етнографије, демографије и културе ране Ви­зан­ти­је и света који ју је окруживао.(...)

Раздиран недоумицама због прикривања праве ис­тине, осмелио се да у потаји напише ново дело, сасвим дру­гачије од претходног, у којем би до саме сржи ра­з­го­ли­тио владавину Јустинијана И и Теодоре, и најтамнијим бо­ја­ма приказао наличје велике епохе. Скинувши образину двор­ског историчара, што је Прокопије био само делимично, од­аног и, зашто не рећи, понекад и помало снисходљивог, са изненађујућом жестином се обрушио на личности Ју­с­ти­ни­ја­на И и Велизара, а поготово на њихове жене, Теодору односно Антонину, особе незнатног порекла и наглашене аморалности, али и задивљујуће предузетности. Тако је на­с­та­ло дело које се по много чему опире устаљеним кла­си­фи­ка­цијама и готово да нема свог сродника ни у пре­т­х­о­д­ним ни у доцнијим епохама. То није историјско дело у пра­в­ом смислу речи, већ својеврсна хроника скандала, политички памфлет који као да није писан мастилом него жучи. На­стао око 550, спис је познат као Тајна историја (Хисториа арцана), а у оригиналу се звао ’Ανέκδοτα’, будући да је објављен тек после пишчеве и Јустинијанове смрти. Уз ис­ти­нољубивост и мржња је била један од подстицаја који су Прокопија навели да напише ово дело.

бр. стр.: 186
повез: тврд
Формат: 21 цм
Писмо: латиница