Положај жене у Византијском царству био је прилично неповољан, с обзиром на то да је реч о друштву којим су доминирали мушкарци, а жене биле подређене и потлачене. Током хиљаду година његовог постојања, то је често и било тачно. Али, у годинама слабљења Царства, од 1250. до 1500, неколико жена из високих друштвених слојева имало је значајан утицај и водећу улогу.

Десет племкиња из тог времена, чије биографије су представљене у књизи, није се жалило на мушку стегу. Биле су дубоко свесне свог племићког порекла, своје друштвене и религиозне одговорности као царица, мајки, учених жена или као несрећних жртава дипломатских бракова. Већина њих није позната читаоцима на Западу, иако су две биле Италијанке које су постале Византинке по вери и језику, друге две биле несрећно удате за јужноиталијанске владаре, а једна од њих живела у Венецији као заштитница грчких избеглица после турског освајања Цариграда 1453. године. У књизи су своје место нашле и Симонида и Мара Бранковић.

повез: брош, Формат: 14 x 20, Број страна: 224