Дневничке белешке Милована Ђиласа, писане од јануара 1989. до његове смрти априла 1995, одличан су преглед трагедије Југославије и њених народа и вредан историјски документ. Али, оне су и много више од тога. Ђилас бележи своја размишљања и осећања, страхове и тугу. Пише о општој дезоријентацији, вулкану очаја и мржње, безнађу и хаосу, гротески и трагедији, крвавом амбису и безумној, неизмерној беди...

Бележи да ће изгледа умрети с Југославијом, а касније записује како је нажалост преживео њен распад само да би био сведок крвавог грађанског рата.

Његов стил писања је једноставан и јасан, жив и занимљив, повремено и духовит. Читалац има утисак да му се Ђилас обраћа као блиском пријатељу, рођаку - неусиљено и без имало надмености. Бележећи своје разговоре са нашим и страним новинарима, интелектуалцима и уметницима, личностима из политичког живота, страним дипломатама, Ђилас додаје како је говорио онако како мисли. У ствари, чинио је то целог живота и зато постао светски познат дисидент и дугогодишњи политички затвореник.

Дубоко је разочаран политичким вођама, посебно српским и хрватским, осуђује „Милошевићево властољубље” и „Туђманове злокобне концепције”. Говори о „запливању Срба и Хрвата у крв – крв своју, будући су у бити ако не исти, а оно сличан народ” и „види и осјећа Југословене у безумном, бесциљном међусобном истребљивању”. Можда ипак највише тугује над српском несрећом. А једно од његових пророчанстава је да ће Срби бити највећи губитници. Предвиђа да ће Запад помоћи антисрпску коалицију, рат се проширити на Босну и Херцеговину, на Косову избити устанак. И да ће у будућности други уређивати односе између Јужних Словена, да ће они бити немоћни. А ипак, уверава себе да ће се најгоре ипак избећи, да ће се решења пронаћи. Никад не престаје да се нада и нема сумње да ни данас не би престао.

Формат: 14,5x20,5
Број страна: 600
Повез: Брош
Писмо: Латиница