Донекле сам, док сам ишла улицом, била скептична у односу на свој шешир, али ми се када сам угледала ову креацију, мој ореол од око метар и по дугих пера ружичастог фламинга, вешто намештених у три јефтине перјане бое, изненада учинио помало неугледним. “Па, изгледа да ти баш уживаш“, рекла сам Курцоглавом, нагињући се поред њега да бих поново напунила чашу шампањцем. Већ сам искапила прву док сам прешла пет корака између келнера на улазним вратима и стола са пићем у углу велике беле собе.
“Да ли си га сам направио?” упитала сам га, пажљивије загледајући дивно обојени папир-маше. Он се окренуо и одмерио ме, прилично непристојно, од главе до пете.
“Да ли знаш неко место где ово може да се купи? Наравно да сам га сам направио.”
“Баш си паметњаковић. Али, зашто?”
“Зато што долазим на ову забаву сваке године. А то значи да сам за сваки Дан Аустралије у последњих дванаест година био у овој соби, носећи на глави неки глупави шешир. Увек сам се осећао као курцоглави, па сам помислио да бих ове године могао и да стварно тако изгледам.”
Одушевљено сам климнула главом - ово је био разговор какав ја волим.
“Значи, следећи твоју логику, треба да претпоставим да се онај тип тамо што изгледа као индијански поглавица у ствари увек осећао као један од чланова групе Виллаге пеопле, па је сада само одлучио да то јавно објави?”
“И то јасно и гласно, душо. А то је још један разлог због којег носим велику дебелу кару на глави. Зато што се на овој забави у ствари о томе једино и ради.”
“О великим дебелим карама.”

228 стр. - мек повез - 145кс205 мм, издавач: Алнари